Било некада, сада је остала само урбана легенда…

Према подацима глобалне финасијске банке Кредит Свис и Еуростат-а, Србија је у новембру месецу ове године била најсиромашнија земља бивше Југославије, а према подацима Републичког завода за статистику, Лесковац је био на последњем месту, међу 15 највећих градова у Србији, по односу просечне зараде и потрошачке корпе. Кад је већ емпиријски доказано, са пуним правом можемо добродошлици додати и –град економски огољених грађана Србије.

Тако огољени, Лесковчани су у свакодневној борби за егзистенцију. Уместо друштвеног, па и политичког активизма, изабрали смо пут изолације. Децу учимо песимизму, а очекујемо да буду амбициозна, добри ученици, да уче језике како би брже и лакше напустила Србију, јер ‘’овде се ништа не може променити’’. Често спутавамо њихов активизам из страха да због тога не буду кажњена, па да као своји индолентни родитељи своде негативни животни биланс са 40 година. Тако нејаки, постали смо обичан број, подељени, док нам деца служе да остваримо сопствене пропуштене снове, не схватајући да стварамо незреле људе без личног ентитета, који лако постају поданици сваком ауторитету. Колико је ђачких и студентских парламената реаговало на поскупљење школарина, уџбеника или прескупих екскурзија? Док млади широм планете, били они Мађари или Аргентинци, због поскупљења интернета или књига, баналне демострације претворе у социјални бунт, наша омладина живи у виртуелном свету, поучена саветима својих родитеља да се ништа не може променити. Постали смо обична аморфна маса која популизам и демагогију актуелне власти прихвата као судбинску нам свакодневницу и која поданичку “мустру” преноси својој деци. Са оваквим ставом, пропустили смо да као одговорни људи, дигнемо свој глас и против избора Александра Вучића за почасног грађанина Лесковца, 2013. године, иако је био тек први потпредседник Владе Србије, који до тада “није ни прошао кроз Лесковац”, а још мање допринео његовом привредном развоју.

Од 2013. до данас, Лесковцу је обећано тачно 6700 нових радних места у фабрикама чија су отварања насумично обећавали у зависности од политичких потреба. Зашто смо равнодушни док нас праве будалама, када кажу да ће 4.000 Лесковчана запослити на брању алги од којих ће производити нову енергију или да ће 100 Лесковчана радити на производњи заставица за ФК “Бајерн” из Минхена? Врх цинизма који прећуткујемо је када почасни грађанин Лесковца, Александар Вучић, августа месеца на отварању Роштиљијаде, изјави да ће октобра или најкасније почетком новембра, у Лесковцу бити отворена прва фабрика после 30 година, иако је свестан чињенице да је претходна власт отворила Фалке, Јуру и Џинс , као и све оне фабрике и хладњаче које свакодневно својата за своје привредне успехе. Треба ли рећи да је и ово била само једна лаж у низу, или се то већ подразумева?

Чија је морална обавеза да прекине тишину и извуче из апатије моје суграђане? Да ли је то малобројна опозиција која пуна сујета углавном намигује према власти у потрази за цензусом и парчетом “колача” или су то стручњаци, професори, лекари, који су евидентно заборавили на своју професионалну обавезу да буду социјално активни, себично уживајући у привилегијама своје добре плате? Или је то ипак одговорност свих нас? Подсећања ради, ова власт је у времену сиромаштва, својим грађанима наметнула економске мере штедње, довела до тога да 70% пензионера у Лесковцу мора да научи да (пре)живи са мање од 20.000 динара месечно. Ова власт је негативном селекцијом урушила моралне принципе универзалне за све цивилизацијске земље и очигледно нема капацитет, нити знање, да унапреди лесковачку економију, нити да постави темеље системски уређеног града.

Зашто преко 50% бирача Лесковца упорно не излази на изборе, иако је евидентно да једва састављају крај с крајем? Постали смо талентовани да очигледан успех и људе који имају озбиљан концепт за извлачење из кризе обезвредимо и релативизујемо, само да би пред другима оправдали свој равнодушан став према слободи избора, коју још увек имамо. Зар није морална обавеза сваког мисаоног бића да изађе да гласа, да штрајкује уколико му се смањи плата, да реагује када полуинтелектуалци, са сумњивим дипломама, почну да усмеравају његову децу? Да ли стварно мислимо да су животињски нагони довољни за опстанак и да је боље следити алфа мужјака у чопору, него ићи путем који смо слободном вољом изабрали? Реците ми, да ли је стварно лакше разговарати са децом у иностранству преко скајпа, него подићи свој глас док су још са нама?

Желим да будем одговорна за свако погрешно гласање, за изневерена обећања којима сам поверовала, али не желим да сносим последице туђе безосећајности и равнодушности према окружењу и држави у којој живим. Не желим да равнодушност и страх буде модел понашања који преносим својој деци. Нека слободно учествују у волонтирању, хуманитарним акцијама, у протестима ђачких парламената, нека сукобљавају мишљења и проналазе боља решења. Покренимо пасивне, охрабримо обесхрабрене, реагујмо! Лесковац још увек може да доживи своју ренесансу. Изборићемо се за добродошлицу у град социјалне правде и слободномислећих људи!